SO MANY CLOTHES, SO LITTLE TIME

Ups, nisam bušnula okce da vidim ko misli na mene!

Uporno i dalje pokušavam da prikupim potpise za peticiju "Dajte nam dan od 72 sata"! Uopšte me više ne zanima koliko Suncu treba vremena da obrne krug, možda je njemu 24 h dovoljno, ali ovde na Zemljinoj površini to je strašno malo! Pokušavam i da izbegnem zamku u koju sam upala i tamo boravila nekoliko godina, ona "kuća-posao, posao-kuća" fora. 

Ali jednostavno, nema vremena za sve što bi čovek hteo da uradi, nema! A opet se trudim, spavam po 4-5 sati, hoću i da se vidim sa prijateljima, i da gledam film, i da pročitam knjigu, i da izađem u grad, i da odradim posao, i da radim i nešto honorarno, i da pišem kolumne i blog, i da idem u kupovinu, i da se naspavam... Mnogo hoću, jel da? Hoću sve i hoću sada, nema više mnogo vremena za odlaganje! Niko nije primetio da nisam pomenula momka, jel da, jel da? I eto, nije me bilo neko vreme...

Bez vrištećih slika više i nema slikanja!

U takvoj situaciji sjedinjavanje različitih kategorija i njihovo trpanje u isti vremenski okvir su jedino rešenje, za sada. Odem na poslovno okupljanje, povedem prijatelje, ponesem aparat... I evo slika!
Nekolicina prijatelja i ja smo započeli jedan internet projekat, pa kad mi je već doterivanje u opisu posla, taman i da se uslika. Ovo je moja second hand opcija za snimanje tog dana.

     






Bolero sam našla u jednoj second hand radnji, sasvim slučajno, kako to obično biva kada te njuh odvede do nekog parčeta u koji se posle toga ludački zaljubiš. To važi i za jaknicu koja se vidi na jednoj fotografiji. Bluzicu ispod i suknjicu sam dobila od drugarice, a cipelice sam kupila preko Fejsbuka i još su lepše uživo, baš su kao pravljene za mene!

I za kraj, dva slatka momenta! Šolja sa prve slike koju ste videli kada ste otvorili stranicu je remek delo, naravno, urađeno specijalno za ovu priliku! Tvoja Šolja je zapravo jedna izuzetno kreativna devojka Danica, sestra podjednako kreativne Nataše. Može vam iscrtati šta god poželite, imaćete samo svoju ličnu šolju, a ne znam da li mi se pričinjava, ili je kafa nekako ukusnija kada je pijem Iz Maminog Ormara!

A ovo drugo, to je moje Bag tree! Bakin čiviluk na kome svake nedelje raste nešto drugo! Imam sigurno pedesetak torbičaka i tašni od sorte, svi materjali u igri, jedino mesta nedostaje. Zato su zauzele jedan veliki ormar, a na drvetu se smenjuju po potrebi. 

  

 Inače, da napomenem da su sve fotografije slikane mobilnim telefonima raznoraznim, ali hoće to kada neko uporno zaboravlja da nabavi baterije za aparat :)

bolero, jaknica: Second hand (200 i 250 dinara)
suknjica, bluzica: pokloni od drugarica
cipelice: Facebook shopping
leptirić na ruci: P...S...Fashion
ogrlica: jedna od onih jeftinoća radnjica, 200 dinara
Iz Maminog Ormara šolja: Tvoja Šolja   

TROŠENJE LETA

 Ama, uvek tako bude, svake godine, bez izuzetka! Kada, nakon previše odlaganja, dođe trenutak da letnje stvari zauzmu svoje mesto u koferima, vakuum vrećama, onim ormarima do kojih se teško dolazi, mene uhvati pravi dušobol, srcobol i suzica suzicu sustiže. Razloga više od nekoliko. Naravno, obično do sredine novembra ne mogu da se pomirim sa činjenicom da je još jedno leto prošlo. Pogotovo kada prilikom pakovanja shvatim da opet nije bilo dovoljno vremena da obučem sve svoje haljinčice.

 Ona radi na radiju i život joj nije lak, a nije baš ni adekvatan za doterivanje (što je, pak, u većini slučajeva jako dobra jedna stvar). U studiju si, niko te ne vidi, samo se izgužvaš, a živiš na deset minuta pešaka od radne zone, pa ti i nije da se nalepšaš kada su jedini koji će to eventualno da primete radnici koji zalivaju cveće na kružnom toku rano izjutra.

I svaki put kada se pakujem, zamišljajući da zapravo pratim laste i da ću se vratiti kada zima prođe, obećam sebi da ću naredne sezone više da izlazim, čisto da moje garderobne mezimice ne čame u ormaru čekajući kraj sezone da se presele u drugi ormar. So many clothes, so little time...

I dok sedim prilepljena za kvarcnu, umotana u ćebe od filca kao da je ciča zima, a ne početak jeseni, rekoh da ubacim u rikverc pa da se bar ovde na čas prisetim dugog, toplog leta. Pre nekih mesec dana Đuka i ja izašle da prošetamo Dinu, mada svakome ko nas je video je bilo apsolutno jasno da je Dina šetala nas. 

 I tako, dohvatim ja jednu od omiljenih mi letnjih haljinčica Iz Maminog Ormara, po ko zna koji put se zapitam da li smo evolucijom dobili još po jedan set rebara i kako su, pobogu, naše majke imale onoliko uzane strukiće, i krenemo! Tanacki materijal se nije baš posebno dobro uklopio sa vetrom, ali nije marilo. Haljina je bila jako zadovoljna što sam je povela u izlazak, iako se prvih pola sata samo žalila da je poslednji put videla sveta pre nekoliko godina kada sam je odvela na svirku Orthodox Celts-a, a i tada joj je bilo malo neprijatno zato što je štrčala u odnosu na ostale. Nakon što smo počele da škljocamo, ućutala je i prilagodila se vetru.

I naočare su Iz Maminog Ormara, maznute na kvarno. Tašnica je Avonova, ako se dobro sećam, prava Sport Bili varijanta, spolja izgleda mala, a unutra mesta koliko ti volja! Volim to parče somota, pa to ti je! Sandale dobih skoro, to jest, dobila ih je Orhideja iz Grčke, ali zlatni je to stvor, uvek prvo mene pita da li mi se sviđa pa da uzmem ako je odgovor da. I bio je! Crvenih sandala nikada dosta!

Prstenče još malo pa puni deceniju, preselilo se u Srbiju sa jedne od onih crnogorskih morskih tezgi.
A Đuka se, u nedostatku Maminog Ormara, okrenula Tetkinom i iz njega konfiskovala ovu divnu lanenu haljinu. Dina je u startu odbila bilo kakvu haljinu, osim ove svakodnevne koju stalno nosi. 
I tako su dve Jelene i jedna Dina trošile još jedan letnji dan...

Naš Park prijateljstva! Stvarno se tako zove :)

Zamalo pa totalno monohromatski!

Tašnicu znate, a ovo u drugoj ruci je gospođica Dina

Mini štiklice, br. 35

Moj Đuđule, uvek raspoložen za lepu šetnju!

ŽENE VOLE POKLONE!

 

Nećemo danas o garderobi. Danas ćemo o izborima. Želim da se zahvalim mojoj porodici i svim fanovima zato što ste bili uz mene kada je trebalo. Želim mir u svetu i da nestane ozonske rupe. Hvala Filmskoj akademiji na ovom divnom Oskaru, God bless you. Zahvaljujem se i Stivenu Spilbergu što mi je pružio šansu... I želim da kažem da je Ana Ivanović večeras igrala dobro, bravo Ana, ali ja sam baš sada u životnoj formi i teniska sreća je bila na mojoj strani...

Što? Pa za svaku situaciju imam spreman govor, ko zna kada će da zatreba! Doduše, do sada sam pobedila samo na jednom izboru, u drugom razredu Gimnazije kada je najveći broj drugara iz odeljenja u anonimnoj anketi rekao da želi da sedi sa mnom u klupi. Sreća, radost, neverica. Dakle, pre ne-mogu-da-prebrojim-koliko godina, pa sada. Opet zahvaljujući drugarima, ovoga puta sa Fejsbuka.

Divna ekipa na stranici Serbian Fashion bloggers community  svakoga meseca organizuje izbor za Outfit of the month. I u septembru su moji FB prijatelji bili jako aktivni, klikali koliko su mogli i obezbedili mi pobedu. Ili sam im dosadila do bola, pa im bilo lakše da kliknu i da me otkače, ili im se ova kombinacija dopala.

Ama, ne moraš ni da se doteruješ, samo je staviš i spremna si

U svakom slučaju, u igri su bile i nagrade koje možete da vidite oko moga vrata, a bogami i ruke. A dalek put su prešle da bi se nakačile na mene, stigle su čak iz Ljubljane. Živa Sekelj pravi čudesne stvari i ja priznajem da do sada ništa slično nisam imala u svojim kutijama za nakit i možda i ne bih. Ali sada sam zaljubljena, nekako ide uz mene, prepoznali smo se odmah.  

I obična bela majica postaje čudo!

Ako želite da vaš vrat bude ponosan na vas zato što ste ga lepo okitili, posetite Živu. Ako volite da kuckate o modi dođite na SFBC. Ako volite samo da budete informisani, e, onda je tu Forum. A ako vi, naši divni muškarci, želite da obradujete svoje žensko, ne zaboravite da žene vole poklone. Ne moraju biti skupi, samo maštoviti i originalni, baš kao i ovaj moj :)

Nakit se slaže čak i uz tužnjikavo-romantičan izraz lica

Nemam pojma koji mi je đavo, ali u poslednje vreme stalno pravim ovakve face!

 PHOTOS BY: MOJA SESTRICA ALEXANDRA HOPE

POBUNA MOG ORMARA

I tetovaža morala da izviri, mrzi zimu jer tad ne dolazi do izražaja!

 Moja garderoba je počela da izaziva nerede po kući! Ne zbog toga zato što je kuća u neredu, a jeste, nego se pobunila zato što je sva pažnja posvećena stvarima Iz Maminog Ormara, a krpice Iz Mog Ormara su zapostavljene. Počele su da štrajkuju! Prave se da su mi velike, rašivaju se po šavovima... Sumnjam na zaveru, mislim da su čak nagovorile mog druga da mi cigaretom izgori predivnu, crvenu maminu haljinu kad smo onomad bili na svadbi kod najbolje drugarice! Namerno mi to rade, i to sada, na smeni sezona!

I zarad mira na policama i po fiokama, morala sam da popustim... Pa, iako je ova kombinacija Iz Mog Ormara, opet svaki komad ima svoju priču. 

Nemoj slučajno P...S... leptirče da ne prisustvuje!

Kada sam otišla na otvaranje NewYorkera u Forumu, noge su mi otpale obilazeći sve one kvadrate pune garderobe. I kada sam već gledala gde da padnem na nos, a da pri tom ne zakrčim put, kaže menadžerka: "Slušaj, mi smo rešili da obradujemo novinare koji su danas došli, idi i zaberi šta god želiš za tu i tu cifru". Ja u transu, skroz, ponovo obiđem sve, nađem, vratim se, a ona me gleda "A što samo to?" Skontam da je cifra duplo viša nego što sam ja onako zabezeknuta čula! I tako se, posle još par pređenih kilometara, pored nekoliko majičica, i ovo haljinče našlo u Mom Ormaru. I ne znam kako i zašto, ali svaki put kada je obučem, fenomenalno se provedem, bez izuzetka!

Zbog pojasa zamalo da zakasnim na autobus! Šetam Knezom, vidim frka i panika u Terranovi. Aaaa, ne može to da prođe bez mene, moram da vidim šta se kuva! A tamo ludilo od sniženja! Pogledam ja etiketu, skinuli čitavu hiljadarku sa pojasa! I toliko sam se tu zaglavila da sam možda i postavila rekord u trčanju na štiklama od Kneza do Basa, 20 min nizbrdo! Ponavljam, na štiklama! Uplašila sam vozača kada sam uletela u bus, pa sam se onda uplašila i ja, kako će tako šlogiran da vozi 300 kilometara!

Cipele tražile krupni plan, da ne bih išla bosa kući, morala da udovoljim!

Ogrlica je sjajna, dobila sam je letos od prijateljice sa Malte i jako mi je draga. A cipelice sam kupila preko Fejsbuka, nisu baš u savršenom stanju, ali jesu divne, a pomalo i nezgodne, imaju strašan pad. Međutim, godinu i kusur su spavkale u ormaru jer, pametna ja, nisam osetila da mi je sedeći na fotelji utrnula noga, ustanem, i - ćao ćao članak narednih godinu dana. Sada nadoknađujem za sve pare.

Nadam se da sam ovom pričom uspela da smirim situaciju u Mom Ormaru. Odoh da se bacim na smirivanje pobune jer, koliko god da sam sada u milosti, teško da će sve krpice naći same put do polica u Ormaru... Ovo je onaj trenutak kada se zapitam šta će mi, pobogu, ovoliko garderobe! Srećom, brzo me prođe :)))

Ovo je ljubav na prvi dodir Apple tastature, Apple miša i mene! Photo by A.Nikolić

haljina: NewYorker - poklon
pojas: Terranova - 190 din
orglica: poklon sa Malte
narukvica: kinezi style
prsten: P...S...Fashion - 390 din
helanke: bulevarska pijaca, mnogo davno - 500 din
cipele: Fejsbuk kupovina

photos by: moja sestrica Alexandra Hope