недеља, 30. септембар 2012.

ORHIDEJINA BAŠTA, CIGLE I LEPTIRIĆI


Cveće cveću, kažu. Moju mamu zovem Orhideja. Delikatno jedno stvorenje, ali jako kao hrast, samo što joj to ime nikako ne pristaje ;) Mama gaji cveće, ima taj green thumb, mama je nosila cveće na haljinama (u kosi nije, kaže da je nije hvatao taj Woodstock momenat u ona vremena) pa zato sada nosim i ja. 

Ne mogu ja, izgleda, da se nosim sa ovim mlađim blogerkama. Nema toliko sati na lageru da se ide na fotografisanje, da se pišu postovi, da se objavljuje nešto samo zato što je previše dana prošlo u međuvremenu, da se nakon jedne rečenice stavi tridesetak fotografija. Nisam vam ja od te sorte. Doduše, ja i ne pokušavam da se nosim sa njima, ja sam garderobni bloger, rekoh to već negde, čini mi se... A ovih dana, dok pametni ljudi troše Miholjsko iliti Indijansko leto, neki koji nisu bili tako pametni leže prehlađeni u krevetu i podsećaju se dana kada su još uvek bili čitavi.

 
Pre nedelju dana Orhideja i ja smo otišle do bolnice da posetimo nanu, Orhidejinu mamu. I ako dođe vojska da me hapsi zato što sam se slikala tamo gde ne bih smela, u nalepšem vojnom parku koji postoji, to samo znači da neko vreme neće biti postova. Odolela sam i vevericama, i borovima, ali fasadi ove zgrade na samom ulazu u bolnički krug nisam mogla da odolim. Orhideja je dohvatila aparat - et voila - evo mene u njenoj haljini.




Skratile smo je tamo negde nakon bombardovanja, čini mi se. Mada, ja sam u konstantnoj, višedecenijskoj svađi sa rajsferšlusima, tako da one haljinčice koje ga imaju često vežu po nekoliko sezona godišnjeg odmora dok ih ne zamenim. Sada je mađioničarka Marina preuzela sve to na sebe i evo, ja šetam još jednu baštu :)

I torba je Orhidejina. Jednostavna, ćoškasta, klot, ravna, velika, narandžasta i apsolutno savršena. Sandale i njihovu niško-kiparsku priču već znate, pričala sam vam onomad. A prsten je najnovija pridošlica, bar za sada oduzeo slavu svim prethodnim, i skidam ga samo kada spavam, strah me da ne odleti. Zaljubila sam se jedne kišne večeri, nakon posete izložbi šešira, sanjala ga par narednih noći, i otišla da ga udomim. Bogu hvala, još uvek postoji neko ko pravi prstenje za odrasle u dečijim veličinama! I to je ta, još jedna, baštenska priča. 

haljinče: Iz Maminog Ormara
sandale: Radiči, izvoz za Kipar
torba: Iz Maminog Ormara
naočare: pijaca na Bulevaru, najbolja od svih
bolero: da, ona jaknica maznuta od brata kada je imao 3 godinice
prsten: P...S...Fashion, 390 din
bedž na jaknici: Milica Stojiljković Ilustracije

недеља, 23. септембар 2012.

FILC ZA GLAVE PRAVIH DAMA

Nekada sam imala vremena, a nisam fotografije. Sada se slike samo množe, a od vremena za pisanje ni V! Svaki put kada isplaniram narednu temu, iskrsne još jedna, pa još jedna, a da blogujem svakog dana nikako ne ide. Zato sada, uz rizik da mi prijatelji banu u kuću koja izgleda kao da su u svakoj sobi eksplodirale bar po dve bombe, kako obično izgleda kada se smenjuju godišnja doba a sa njima i odeća po ormarima, evo nečega što bi Pajtonovci rekli AND NOW SOMETHING COMPLETELY DIFFERENT!


















Sa prijateljicom Marinom pre neki dan odem do Društva arhitekata da pogledamo izložbu šešira. Ništa kao bezbroj pokrivala za glavu da razbiju monotoniju ledenog, kišnog, septembarskog dana. Gosn Veljko Anđelković  ih je, bogami, napravio za sve pare! Vratila sam se u dvadesete, tridesete godine prošlog veka. Šeširi se danas nose više nego prethodnih godina, ali ipak ne dovoljno za moj ukus, pa se nadam da će se i to uskoro promeniti. Ništa kao pokrivena glava za misteriozan i potpuno damski look. Evo, pogledajte fotografije i zamislite nešto od ovoga i na svojoj glavi. Zar nije magično?


четвртак, 13. септембар 2012.

CRVENA BAŠTA


Iskreno, nije mi ovo bila ovonedeljna opcija za blog. Ali, nešto se razmišljam, šta ako stvarno zagudi zima do kraja nedelje, kiše i sivilo, nekako mi se ne uklapa, ne ide mi uz cvetnu baštu, pa zašto da je čuvam. Dobro, možda bi bila dobra za razbijanje tmurnoće, ali da ja ipak požurim, dok još ima sunca.

Patim! Leto još uvek traje, a ja već patim za njim! Ma šta, počela sam još sredinom avgusta!!! Ne mogu da se pomirim sa tim da kreće period ukočenih ramena (jer uvlačim glavu u ista kao luda, kao da će to da mi pomogne da se ugrejem, svašta i od mene), blatnjavih cipela i isprskanih pantalona. Sezona vozača koji 100 na sat projure kroz baru i briga ih nije što na trotoaru stoji do malopre doterana cura, a sada tužni lik sa koga se sliva blatnjava voda! Eto, zanesoh se, a ovamo propagiram življenje u trenutku sadašnjem.

Da se vratim na temu. Ona Kasandra onomad nas je lepo naučila da cvetne suknje ostavimo da dremaju u ormaru, inače će gomila dece da trči okolo i da viče "KASANDRAAAA, KASANDRAAAA!" A ja, baksuz, još duga kovrdžava kosa, ma sestre rođene! I dugo ih nisam nosila, ni ovu, ali sada umem i da ispravim kosu, a i današnja deca ne znaju ko je Kasandra!


Suknju, naravno, nasledila od mame. Sećam se fotografije, vraćamo se iz Grčke pa stali negde pored puta, jedna divna ženica u ovoj suknji, i jedna mala divljakuša, kovrdžava kao pudla, pored nje. Od tada sam čekala da je ukradem! Nažalost, visok struk ne trpi moje kulinarske egzibicije i njihove posledice, pa su retki letnji trenuci kada mogu da je obučem, srećom, našao se Saša Đorđević, sjajni fotograf, da uhvati baš taj trenutak. Još uvek ne umem da poziram, pa je veći deo fotografija poslat u večna lovišta delete dugmetom, ali nadam se da je i ovo dovoljno :)

A za sandale moram da vam ispričam priču! Kupila sam ih na Kipru, daleke 2001. i dušu im vadila svakog leta. Otpade platforma jednom, ja kod obućara, a on euforičan: "Ove sandale sam ja pravio!!!" Kako ti, čoveče, kupila ih ja daleko odavde, a on sav srećan: "Da, da, niški Radiči, to smo pravili za izvoz!" E, to samo meni može da se desi, da odem milion kilometara od rodnog grada, i da kupim baš niške sandale! Srećom, crvene nisu ostavili za domaću prodaju, pa sam tu bila na dobitku ;)



Tašnicu ste već viđali ovde, majica zemunska, ma eto, sva sam domaća, čak i kada ne pokušavam. Ali sam bar jednom ovog leta prošetala svoju crvenu baštu međ glumcima, na nekom pressu Filmskih susreta. 


majica: Made in Zemun, 160 dinara
suknja: Iz Maminog Ormara
sandale: Radiči, made in Niš, za inostranu prodaju (opet da se nasmejem)
tašna: Pijaca style, 800 dinara
naočare: Iz Maminog Ormara
<a href="http://www.bloglovin.com/blog/4048601/?claim=gdb7kf2nqj6">Follow my blog with Bloglovin</a>

субота, 08. септембар 2012.

NEKAD I SAD...

Nikada ja neću da razumem tu evoluciju! Mislim, sve je super, tridesete su nove dvadesete, živimo duže (i mnogo brže), ali promena ženskog tela kroz istoriju mi je totalno neshvatljiva jedna pojava! Sigurno ste primetili da u odnosu na naše majke mi izgledamo kao da imamo par rebara više! Odakle njima u ono vreme onakvi strukići, meni je večita misterija!


Ako ste potpuno drugačije građeni od svojih roditelja, onda vam je jasno o čemu pričam. Moja mamica, u daljem tekstu Orhideja, je bila klasična devojka šezdesetih - strukić ko u osice, niska, sitnačka. A ja visoka, krupnija, jedino nam je struk tu negde. Međutim, ono što je mami stajalo na struku, meni je ispod grudi. Da, imam problema sa prilagođavanjem njenih stvari :) Ali, Bogu hvala, postoji jedna dama koja je veštija sa iglom i koncem nego ja sa rečima, tako da, uz njenu pomoć, sve izgleda drugačije. Predstaviću vam je jednom prilikom.


U gomili zaplenjenih stvari Iz Maminog Ormara našla se i ova bluzica! Žabice su se istopile od višedecenijskog dremanja na dnu Ormara, izrez oko vrata je bio mali, nikako za moju bistu! I onda je mađioničarka Marina uzela stvar u svoje ruke i ja sam danas ponosna vlasnica jedne predivne bluze!

Kao dodatak, ili čisto hvalisanje, kako hoćete, ove pantalone od eko kože sam kupila na Kipru predaleke 2001. Obukla ih svega nekoliko puta u životu jer mnogo vole da potenciraju svaki gram viška na najgori mogući način. Bila ja nekada i mršava, tada ih i kupila, a sada, iako mršava više nisam, uspela sam ponovo da ih obučem. Sreća, sreća, radost! I tako se rodila ova puderasta kombinacija, ponosno prošetana jedne večeri na Filmskim susretima :)
bluza: Iz Maminog Ormara
pantalone: zvoncare od eko kože, uspomena na Kipar
tašnica: Iz Maminog Ormara
papuče: pijaca, prejeftine, deset godina ih ne skidam, udobne, prave party shoes, što reče moj bro-in-law Daniel
jakna: Zara, uspomena sa Kipra, i mnoooogo jeftinija tamo nego bilo šta u ovoj našoj Zari

A pošto se ovde prisutna ja još uvek ne snalazi najbolje sa ovim blogovskim čudom, evo ovde linka i ka FB stranici, pa ako ste u prolazu, svratite na jedan lajk!

среда, 05. септембар 2012.

DAMA OD STILA - LENA BOGDANOVIĆ / DRUGI DEO



Kada dve žene sednu i počnu da pričaju o modi, to može jaaaako dugo da traje! I onda to ne ispadne razgovor, nego feljton. A još ako je jedna od tih žena Lena Bogdanović, ova druga, u daljem tekstu Ja, je spremna da sedi i sluša satima. „Mogu ja o modi koliko god hoćeš“, reče Lena, pa nastavismo! 

Naravno da me je najviše zanimalo, i zbog tematike, a i zbog modno hvaljenih žena u familiji, da li je i šta Lena krala iz njihovih ormara.

LENA: Umela sam da uklopim neke od njihovih stvari, neke rado nosim i dan danas, pogotovo kad je u pitanju nakit i uopšte aksesoar (ogrlice, prstenje, broševi, marame, šalovi, bakine torbe koje su sada potpuni vintidž). Srećom po moju mamu, ne nosimo isti broj cipela. Ona ima divan, lakonog hod, za razliku od mene, i njene cipele su uvek očuvanije od mojih.

Lena odeću nosi sa neopisivom lakoćom, kao da je baš u toj haljini i rođena, kao da su joj te pantalone druga koža. Na prvi pogled se vidi da se u tome što nosi oseća jako prijatno, ali koja joj je omiljena kombinacija? 
Lena u haljini studija Milla,šteta, ne vidi se narukvica :(


LENA: Haljine su dobar izbor, naročito za leto, ali uvek volim i onu klasičnu kombinaciju, farmerice, bilo uske ili široke, ponovo volim da nosim i zvoncare, sa nekom belom bluzom ili topom od svile, viskoze ili šifona. Zimi volim kožne jakne ukombinovane sa šalovima (imam zaista ozbiljnu kolekciju) i kapama, čizme - gumene, gležnjače, one iznad kolena, ali i kaubojke i jahaće - uglavnom su mi čizme robusnije, one klasične ređe nosim, a nekad omiljene uggsice sada nosim jedino na snimanja, treninge, probe i kada šetam psa - mnogo ih sad ima svuda… Obožavam svoj plavi military kaput, kreaciju modnog studija Milla čiji sam promoter i koji je zadužen za moj total look. Haljina koju sada imam takođe je delo studija Milla, tako da je jasno da se u modelima sa tim potpisom osećam najbolje, kao i u cipelama Lidije Jovanović i sa torbama i nakitom koje radi kostimografkinja i dizajnerka Mina Sanader, a koje sam nosila, specijalno izrađenim za tu priliku, i u seriji Žene sa Dedinja.

Imam utisak da imaš detaljno razrađen stil, ali da li voliš da praviš ekperimente?

LENA: Nekad volim, igre radi, da. Ali to imam prilike da radim u svojoj profesiji, baš volim kad neki lik totalno ne liči na mene, ne volim da nosim ono što bih nosila privatno. Prijala mi je garderoba iz filma Dr. Rej i đavoli, to je pocetak šezdesetih godina, kao iz serije Mad Man, jer u takvim kostimima i haljinama, kada ih obučeš, automatski moraš da obratiš pažnju i na držanje, na hod, suknje su uske, nema marširajucih koraka, sve je tako nekako nežno i suptilno, tako da mi je jako godilo. Jednako tako mi je bio izazov, u modnom smislu, lik Alise Velebit, koja ima otkačeni rock chick stil, što je negde blisko meni privatno, mada ja ne nosim starke i kožne pantalone.

A šta nikada ne bi stavila na sebe? 

LENA: Nikada ne bih obukla nešto što je na bilo koji način vulgarno seksi, tako da ne bih nosila cipele sa prevelikom platformom, tanka štikla i potplata napred, to mi se ne sviđa, a kao što rekoh malopre, ne nosim ni starke. Lepe su mi na drugima, ali na meni ne. Zapravo patike nosim samo na treninzima, kao i trenerku.

Kombinovanje starog i novog?

LENA: Da! Divna neka stvar je bila u ormaru izvestan broj godina, pa je opet obučete i osećate se kao da ste nabavili nešto novo, ili ako je osvežite  nekim novim detaljem može opet da profunkcioniše. Nisam pristalica skladištenja stvari, treba izbacivati ono što ne nosimo da bi nove stvari mogle da uđu u naš život, ali neke detalje treba čuvati svakako, neke ekstravagantnije komade s jedne strane, a klasičnije s druge. Recimo, dobar kaput ili dobar sako uvek može da se osveži i da doživi novu mladost.
Moja haljina Newyorker, pojas Terranova

Naravno, ono što i neistrenirano oko može odmah da primeti na Leni su fantastični komadi nakita, ne u kompletu, ali neverovatno dobro idu jedan sa drugim. Rezultat višesatnog isprobavanja ili…
LENA: Nekad kad nabavljam te detalje već razmišljam o tome gde bih ih nosila i uz šta, što je dobro i za budžet, ne kupujete previše. A nekad se poigram, pa, kao i svi, isprobavam. Mislim da su detalji ti koji oplemenjuju i podižu kombinaciju. Nisam pristalica minimalizma, meni je to strašno dosadno i linija najmanjeg otpora , ta sigurna varijanta. Detaljima jednostavno možete da izdvojite sebe iz gomile.

Najbolje se uvek ostavlja za kraj. U paketu, Lenino mišljenje o modnim blogerima i blogerkama i savet mladim damama, ako već nisu uspele da iz prethodnih redova pouke izvuku i same.

LENA: Internet je sada najvažniji medij i u svetu to zaista funkcioniše, što je jako dobro, jer je to prilika da se devojke informišu, dobiju ideje… Međutim, treba odvojiti pisanje bloga od modne kritike, pogotovo kada su u pitanju relevantni mediji. Da bi neko pisao modnu kritiku ili komentar, potrebne su određene kompetencije, obrazovanje, iskustvo, obaveštenost. Primera radi, postoje stotine filmskih foruma, blogova, ali to što je neko ljubitelj filma još uvek ga ne kvalifikuje da piše kritike i komentare za, recimo, Varajeti, a to važi i za modu. Dakle, na internetu svako može da piše šta hoće, u tome je i čar tog medija, ali za relevantnu kritiku, u svim oblastima umetnosti, a za mene moda to jeste, potrebne su kvalifikacije, a to što neko voli da se lepo oblači i prati trendove, samo je jedna od njih. Sa druge strane, jako je dobro da blogovi postoje, pre svega jer mogu da imaju dobar uticaj na mlade, da ih informišu i navedu da se sa modom poigravaju.
Omiljeni teksas bolero, zapravo jaknica maznuta od brata kada je imao 3 godinice :P
U poslednje vreme kada šetam Beogradom, Novim Sadom, a i ovde sam videla to, primećujem da devojčice strašno greše tim prevelikim insistiranjem na seksepilu, a još uvek nisu svesne ni sebe, ni mogućnosti da nose lepo taj seksepil. Previše je šorceva, pogotovo u kombinaciji sa štiklama, preotvorene su, preeksponirane. Toga stvarno nema nigde u svetu odavno, osim na nekim mestima gde one ne bi želele da ih neko svrsta. Mislim da je samo problem to što se sledi loš primer, ljudi su uniformisani. Devojke koje bi možda želele da izgledaju drugačije, ne smeju, jer sredina diktira da je kratko, da je seksi, da je usko, da je prejaka šminka, da je sve naglašeno i bojim se da nisu svesne kakvu poruku šalju takvim izgledom, kada bi znale verovatno bi otrčale kući da se presvuku. Kao što nije dobro slediti primere zvezda, filmskih, muzičkih, estradnih… Ono što nose Rijana ili Bijonse na sceni, u tome ne idu u grad na piće i ne pojavljuju se tako na nekom festivalu. Zna se šta je odeća za scenu a šta je odeća za realnost, a kod nas to uopšte ne postoji, ta razlika, promoviše se takav izgled i na televiziji. I onda mi je strašno smešno što se pojavi neki film određene tematike koji opet kritikuje pojave u društvu, pa se svi skandalizuju, kao što je bio Klip sada, Srpski film, Miloš Branković, a onda kada se ljudi pojavljuju tako na televiziji, onda je to u redu, ne razmišljaju da je ta poruka sa televizije mnogo opasnija nego neki film koji te poruke ustvari kritikuje.

Za kraj, evo još jednog primera, svake godine na rasprodajama u Zari i Mangu ostanu predivne haljine, koje su chic, a neke potpuno must have, ali ovde se ne prodaju, jer nisu dovoljno pripijene ili nemaju dubok dekolte. Isto važi i za široke pantalone, plisirane suknje, oversize bluze…

Ispričale smo se nas dve, zaista, za sve pare. Počinjao je njen film. Što ne znači da je našim modnim pričama kraj, ko zna šta će biti na tapetu naredni put kada se sretnemo. A što se ovog poslednjeg pasusa tiče, uskoro ću vam pokazati baš te široke haljine sa sniženja i fantastične široke pantalone koje sam uzela maltene za dž a u koje sam zauvek zaljubljena.