KALIF UMESTO KALIFA, POST UMESTO POSTA

Često se dešava u poslednje vreme da inspirišemo jedni druge. Vidimo nečiji osmeh na fotografiji, zagrljaj, senku iza nečijih leđa koja nas zanese. I onda crtamo, fotografišemo, slikamo, kucamo eksere, šta god... I sama sam se tako osetila kada sam videla Neveninu fotografiju, sećate se?

Jedna blogerka inspirisana drugom, ne kada je garderoba u pitanju, nego neka hemija. Kažem, mnogo me više privuče i opčini nečiji osmeh na fotografiji nego celokupna kombinacija, sigurno ne bi bila posebna bez tog najvažnijeg modnog dodatka.

Smejem se kad god mogu. I već mi područje oko očiju plače za botoksom, i već znam da ću izgledati kao čau čau kada još malo ostarim, jel se tako beše zove ona naborana sorta? I znam da je moja zubarka jako srećna zbog toga jer stalno iznalazim nešto što bi moje nepravilne zube moglo da smesti u dovoljno lep osmeh. Ma baš me briga, ja se smejem, ja bez toga ne bih mogla. Nek ide botoks dođavola!

I srce mi se smejalo kada je moja NK rekla da ju je jedna moja fotografija inspirisala da se malo poigra sa njom. Naravno, odmah je stavljena za profilnu. Odmah je stavljen i osmeh na lice. Ne znam kako se osećala devojka sa bisernom minđušom kada je prvi put videla svoj portret, ali znam da je prokleto dobar osećaj kada shvatite da ste inspirisali nekoga. Nadam se da ćemo svi to osetiti bar nekoliko puta u životu.

I zato želim da fotografiju podelim i sa vama.

Naravno, mora da sam nekako inspirisala i originalnu autorku Alexandru Hope da me ovako uslika, da izvuče nešto za šta ni sama nisam znala da je tu. Dakle, inspirisala sam dve osobe do sada. Ja zadovoljna i nasmejano srećna!  
 Slikala A. Hope, poigrala se NK
  

IGRA U ŠETNJI, ŠETNJA U IGRI...

Odavno htedoh da ovekovečim moje kaputiće. Nasledila ih, naravno, od Orhideje, i nisu baš bili nosivi. Preveliki, ne mogu u autobus da uđem, kao neki ragbista pod uniformom. Onda je Marina uzela stvari pod svoju iglu...

A onda drugi problem. Radim od mraka do mraka, ne daj Bože moj Sony da uslika nešto kada počne da se smrkava. I ne, slikanje u kaputu nasred dnevne sobe je i za mene previše!

Na razdaljini od dva metra moj Sony bi me registrovao kao nekakvu tamnu mrlju. A ja baš i nisam mrlja, mada umem da budem zamrljana kao dete kada jede čokoladu. Rukama. A onda došao drug Amerikanac, malo kao nešto šetali po gradu, upoznavali se sa znamenitostima, (moraću da obnovim znanje lokalne istorije, ovo je ipak godišnjica Milanskog edikta i to) i slikali se. Pominjem Sony mrlju jer je između mene i njega dok me je slikao bio prostor veličine fudbalskog igrališta, jedva ga i čuh kada me je dozivao da se okrenem. Ali, naravno, on ima durbin od objektiva na svom Nikonu! I evo.

 

Ovaj mi je jedan od omiljenih kaputića. Ona stara, dobra vuna, kakva se danas jako teško nalazi, toplo unutra kao pod ćebencetom! Klasičan, izrez na V, malo iznad kolena, crn, univerzalan.

Tašna, naravno, Orhidejina, i obožavam je! Prevrnuta koža, pa sa nekim printom, nešto, i ovom prilikom joj obećavam da ću joj promeniti zip i da će moći da se zakopča, u inat džeparošima!

Šal mi je drag, najdraži, a pošto sam ja braon devojka, jasno je da ne postoji situacija kada mi nije oko vrata, osim kada je na pranju, naravno!
  

E sad, malo je slikica, pa se dete zaigralo sa tim istim slikicama, ali u suštini, evo kako izgledam kada krenem u neobaveznu vikend šetnju sa drugarima. :)  

https://www.facebook.com/IzMaminogOrmara

NAJLJUBAVNIJA LJUBAV

Ne tako retko sam se zaljubljivala u likove iz knjiga. Prva moja literarna ljubav je bio dečko sa violinom, neki samotnjak, ali su ga lepo nacrtali na ilustraciji. Drugi je bio vrlo sposobni kauboj, sve konce (i laso) je držao u svojim rukama. Ficviljem Darsi je svakako savršen, voleću ga zauvek, iako ne znam kako je izgledao brak sa Elizabet Benet. Ali svakako ljubav mog života je hajduk Stanko, em je naš čovek iz kraja, em niko ne sme da mu reč kaže, odmah on to sredi. Iako je Lazar bio riđ, a ja volim riđe muškarce, Stanko je moj konačni odgovor.

Ne tako retko sam se zaljubljivala u pesme. Ne u pevače, već u pesme. Ako mi se dopadne pesma, posle toga mi se dopadne i pevač. Gave Gahan, Rob Thomas, Sebastian Bach and last but not least, Freddie Mercury. Ako neko može onako da peva, zaslužuje da ga volim. 

Sada sam zaljubljena u fotografiju.  U fantastičnu fotografiju Nevene Kragić. Doduše, zaljubljena sam i u njene kreacije, od jakni pa do čarapa. Ali fotografija... Sva lepa osećanja ovog sveta su u njoj. Na njoj. Ne, bolje je reći U NJOJ. Ona osećanja koja ne mogu ni da objasnim ni da prenesem rečima. Nisam ni znala da ih imam. Neću više ništa da kažem, evo izvolite, slobodno se zaljubite i vi.

photo by Nevena Kragić