BLACK MINIMALIST

Ponekada dok idem ulicom i posmatram ljude oko sebe dođe mi da zavapim - zaštoooooo?!?!?! Možda neko i na mene tako reaguje, ne znam. Ponekada kada uđem u radnju, dođe mi da pomazim neki od onih materjala i da im se izvinim u ime onih koji su ih totalno upropastili nekim nebuloznim krojem.

Prošle nedelje sam malo skitala po gradu i moram da kažem da je utisak fifti-fifti. Najpre oduševljenje, prolazim pored fakulteta, suda, vidim fenomenalno obučene devojke i žene, baš onakve kakve najviše volim da vidim - nose svoje krpice tako nonšalantno, kao da su u njima rođene. Uvek mi pokvari utisak kada vidim da se neko muči u svojoj garderobi. Pa ne kažu uzalud da mora da ti je udobno, moraš da se osećaš kao svoj na svome, inače uzalud ti Vitoni i pitoni i ne znam šta. 

Uđem u podzemni i prvi utisak je - Bože, daj mi milion evra i pola sata! Hoću i ovo, i ovo, a tek ono tamo, radnju bih im ispraznila.

Onda se u svojoj šetnji približavam nekim fensi kafićima i sve se okrene. Mali klonovi na sve strane, sve iste, pregorele usred zime, napućene kao da im je frajer krenuo na cmok, pokušavaju da balansiraju na dvanaesticama usred ranog popodneva. A i radnje ispred kojih ih srećem su baš takve. Sto mu Balenciaga tašnica, nisam ni znala da i ovo imamo u gradu!

Dakle, fifti-fifti.

Volim da vidim eksperiment. Volim da vidim da je neko uneo delić sebe u ono što nosi. Odakle ja da znam ko si ti ako izgledaš kao čitava ona grupa tamo? Serijska proizvodnja. Daj mi malo tvoje ličnosti, obmotaj drugačiju maramu oko vrata, barem to. Naravno, moraš imati ličnost da bi je pokazao, a to obično dolazi kasnije. Čast onima koji se sa tim rode. Čekam da prevaziđu fazu - Tata, kupi mi onu jaknu, svi je imaju, samo je ja nemam! Ćero, i ne treba da je imaš, budi bar malkice drugačija. Ok, biće nemilosrdni prema tebi, ali sa dobrim razlogom. Ako te svi vole znači da nešto nije u redu. Nikome nisi gurnula prst u oko, niko te nije primetio u masi, niko ne primeti ni kada te nema. Ne valja to, ćero!

Ok, rekla sam šta sam imala. Delom zbog toga što je već proleće pa će svi da pohrle na ulice i svašta će moći da se vidi. Delom zbog toga što sam morala to da kažem naglas, ili da otkucam u pola glasa. Delom zbog toga što imam tu privilegiju da su oko mene, što bukvalno, što online, neke malo drugačije devojke za koje mogu da kažem da mi je čast što ih poznajem. Delom zbog toga što su mi posle selekcije ostale svega tri fotografije za ovu priliku.  

Obična crna svilenkasta V majica tri-četvrt rukava, dobijena na poklon pre skoro desetak godina. Crne pantalone, nekada helanke, sa onim kožnim efektom koji tako volim. Orhidejine čizme Iz Maminog Ormara. Jewelry Don't Worry prstenje. Sjajne minđuše sa pijace. Baš kao i ogrlica. Narukvica dobijena od drugarice. Nemam pojma zašto, ove zime mi je crna bila primarna boja, iako inače nisam nešto posebno vezana za nju. Ali eto, ove zime to sam ja!

Guys, this would be hard to translate. The point is that I was inspired by the people that I saw on the street, and disappointed at the same time down the road. I like to see something fresh, something that tells me who you are, what is your taste. Don't like seeing so many clones on our streets. And to finish the story, I wasn't very inventive myself, somehow this winter I was drawn to black, Don't really know why. But this is it.

prstenje: Jewelry Don't Worry, 200 i 250 din
minđuše, ogrlica: pijaca, 2x 100 dinara
helanke/pantalone: second hand, 1000 din
narukvice, majica: poklon
čizme: Iz Maminog Ormara
  photos by: Alexandra Hope